Палета

СТОЈАН АРАЛИЦА (1883-1980), ЧУВЕНИ СРПСКИ СЛИКАР И ГРАФИЧАР
Химне Сунцу и светлости
Његов интимизам и све поетичке фазе повлаче се пред еруптивном и соларном снагом његовог колорита. Све је потапао у жустри потез, у сочни колорит, у сунчеву светлост – и живописни пејзаж, и маслињаке, и море, и посну црвену земљу. Сликарство је студирао у Минхену, графику у Прагу, светлости на Медитерану. Од 1948. живео у Београду. Памте се његове изложбе, особена лиричност, каравађовско сликање на црној подлози. Памти се и необични начин његовог одласка, у 97. години

Пише: Дејан Ђорић

Међу класицима српске уметности ове године излагачки је најприсутнији био сликар Стојан Аралица. Приређене су му изложбе у Галерији РТС у Београду и Галерији Павла Бељанског у Новом Саду. Реч је о чувеном уметнику, који је живео скоро сто година (Шкаре, Лика, 1883 – Београд, 1980), сведоку и саучеснику успона и пада модерне уметности. Уз Зору Петровић и Милана Коњовића, Аралица је најизразитији српски колориста. Његов интимизам и фазе проласка кроз тада актуелне правце, од грађанског академизма и кубизма до експресионизма, повлаче се пред еруптивном, соларном снагом његовог колорита. Сликар који је највише времена провео по Далмацији, родној Лици и у Ровињу, сликајући, упијајући и истражујући живописни пејзаж, потапао је маслињаке, море и црвену земљу у жустри потез и сочни колорит, купајући призор у сунчевој светлости, не маривши за академска правила нити за тренутне стилове. Цео његов опус заправо је посвећен само једној теми – химни Сунцу и светлости.

АВАНТУРА СОЛАРИЗАЦИЈЕ СТВАРНОСТИ

Његова велика авантура соларизације стварности почела је обично. После првих аматерских радова отишао је на студије у Минхен, у класе Карла Мара и Лудвига Хертериха, где су од наших студената били Бранко Поповић, Живорад Настасијевић, Коста Јосиповић, Миодраг Петровић, трагична Даница Јовановић и скоро цела гарнитура хрватске ране модерне. После избијања Првог светског рата две године је усавршавао графику у Прагу, што му је омогућило да по завршетку рата постане шеф графичког одељења загребачких Новости. Након прве самосталне изложбе 1920. у Загребу, отишао је на пут по Шпанији и северној Африци (Пиринеји, Гибралтар, Тангер, Сахара, Мароко и Тунис). Уметнички је ушао у круг оријенталиста, сликара и књижевника који су инспирацију потражили под врелим сунцем Југа, од Гистава Флобера, Ежена Делакроа, Верешчагина до Паула Клеа и Аугуста Макеа. У идејном и ликовном смислу то је скоро увек било кључно за уметнике. Потом је посетио Италију, Фиренцу и Рим, а од 1924. до 1934. године живео је у Паризу, као и већина наших међуратних стваралаца. Годину дана посећивао је школу Андреа Лота, не много битног кубистичког сликара али значајног педагога и доброг теоретичара, у чијем је атељеу студирало више српских сликара. У париској галерији „Бернхајм Жен” приредио је 1931. године запажену изложбу заједно са Милом Милуновићем, Марком Челебоновићем и Миливојем Узелцом. Поред пејзажа и мртве природе, успешно се бавио и портретом. Насликао је, по поруџбини, краљевску породицу, као и своје пријатеље Косту Страјнића, најважнијег међуратног ликовног критичара, занемареног и огорченог у време социјализма, и филозофа Бранислава Петронијевића. (И данас је Страјнић заборављен, упркос његових изванредних ауторских књига.)

ПРАВИЋУ СЕ ДА САМ УМРО

Аралица се оженио Швеђанком и добио сина. Други светски рат провео је у Београду, одвојен од породице. У историјској години слома соцреализма и поновног окретања наше уметности ка свету, 1951, приредио је самосталну изложбу, када и Петар Лубарда, Пеђа Милосављевић и Милан Коњовић. Доцније је постао члан Српске академије наука и уметности и Југославенске академије знаности и умјетности.
Можда важнија од тога била је његова посвећеност сликарству до краја живота. Пронашавши нову ликовну вредност унутар свог опуса у позној доби, како пише Никола Кусовац, „разрадио је једну свежу, самосвојну и ликовно упечатљиву поетику. Из остатака форме, коју никада није до краја укинуо, увођењем црне боје као везива и неке врсте активне подлоге, он је поново очврснуо облик.” Скоро целог свог стваралачког живота разуђивао је форму, растварао је, а на крају јој се вратио, користећи у сликарству ређи начин формирања слике, Каравађов: сликање на црној уместо светлој подлози.
Живот и страст за сликарством Стојана Аралице били су у знаку успеха, радости и ведрине. Каквог је кова био тај сликар најбоље сведочи Момо Капор у интервјуу који је 1992. дао Драгани Марковић за часопис Војска: „Ви имате младе старце од 22 године који кукумавче све време и имате младиће од 80 који сликају најведрије тонове. Знате ли како је умро Стојан Аралица у 97. години? Био је на ВМА са два генерала у соби. Ујутру је рекао: ,Ја ћу сада да се покријем чаршавом преко главе и правићу се да сам мртав.’ Покрио се и сви су око њега умирали од смеха. Лекар долази, дрма Аралицу, а Аралица стварно умро. Умро је смејући се.”

***

Живот
Стојан Аралица (Шкаре, Оточац, 24. децембар 1883 — Београд, 4. фебруар 1980), српски сликар и графичар, члан Удружења ликовних уметника Србије, Српске академије наука и уметности и ЈАЗУ. Члан је уметничких група „Облик”, „Дванаесторица” и „Шесторица”. Студирао у Минхену и Прагу, живео у Риму, Паризу, Стокхолму... Једно време радио као учитељ у селу Брестач код Руме. Од 1948. настањује се у Београду где остаје до краја живота. Његов опус чини преко 1.500 уметничких дела. Хронолошки, може се поделити на минхенску, париску, загребачку и београдску фазу, са јасно одређеним стилским обележјима. Најзначајније слике: „Мотив из Лошиња”, „Жена са сламним шеширом”, „Портрет Б. Петронијевића”, „Пут”...
Умро је у Београду, 4. фебруар 1980. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.